- Gde ste i kada započeli svoju fudbalsku karijeru?
„Svoju igračku karijeru sam započeo davne 1992. godine u rodnom Somboru potpisavši za FK Radnički. Sve je to krenulo nekako slučajno, jer su svi moji vršnjaci trenirali fudbal i pre mene, a ja sam to uvek hteo da odložim i meni je bilo bitno da igram za sebe i za svoju dušu, uglavnom sa društvom napolju na terenu. Međutim na njihov nagovor sam otišao na prvi trening u Radnički, gde mi je trener bio Slavko Antić, koji i dan-danas radi u tom somborskom klubu. On je kod mene odmah prepoznao kvalitet i talenat i posle prvog treninga sam odmah registrovan za klub. Počeo sam da treniram sa pionirskom ekipom koju sam ubrzo prerastao te sam bio prekomandovan u kadetsku selekciju u kojoj sam za nepune dve godine dospeo do kadetske reprezentacije Jugoslavije.”
- Možete li mi reći kakvi su Vaši utisci bili po dolasku u naš klub, kako su se odvijali događaji, kao i šta je vama, kao i celom igračkom kolektivu, značio ulazak u Superligu ?
„Dolazak u Suboticu je potrebno prvo malo pojasniti. Moj prvi klub u ovom gradu je bio Zlatibor voda koji se fuzionisao sa Spartakom po ulasku u drugu ligu ( Prvu ligu Srbije). Ja sam prepoznao viziju gospodina Simovića da stvori jedan klub koji će imati značajnu ulogu u srpskom fudbalu što se na kraju i ispostavilo kao tačno. Prve godine kada smo igrali u drugoj ligi smo stvarno stvorili dobar tim sa odličnim spojem mladosti i iskustva, koji su činili neki pozajmljeni igrači iz superligaških klubova i mi malo iskusniji fudbaleri, koji smo do tada prošli dosta toga. Već u toj prvoj sezoni smo uspeli da se plasiramo u Superligu što je bio jasan znak meni, kao i ljudima koji su me doveli da imamo zajednički cilj i da ćemo ga vrlo brzo i ostvariti. Ulazak u društvo najboljih desio se 2009. godine, i već u toj prvoj sezoni smo uspeli da napravimo odličan rezultat i plasiramo se u Evropu. Početak takmičarske godine bio je jako loš, na prvih pet utakmica smo imali pet bodova i tu su nas već počeli otpisivati i predviđati nam borbu za opstanak . Ne samo da smo ih demantovali i razočarali nego smo napravili odličan uspeh i završili kao četvrti na tabeli iza Crvene zvezde, Partizana i OFK Beograda.”
- Spartak je izborio plasman u kvalifkacije za Ligu Evrope , malo ko je to očekivao, ali ste ipak ostvarili taj veliki uspeh za klub. Kako je to sve izgledalo?
„Nakon završetka sezone u klubu, kao i u celom gradu, stvorila se jedna opravdana euforija i otvorilo se pitanje šta ćemo uspeti da uradimo u Evropi. Startovali smo od drugog kola kvalifkacija predvođeni trenerom Draganom Miranovićem, gde smo prvu utakmicu igrali u Luksemburgu sa Diferdanžom. Taj tim je bio totalna nepoznanica za nas, klub sa igračima dosta slabijeg kvaliteta, ali smo znali da treba da napravimo dobar rezultat pred revanš.
Bila je to zanimljiva utakmica sa šest golova (3-3), u kojoj smo na neki način bili zbunjeni njihovim dobrim otporom i agresivnom igrom, ali smo uspeli da damo tri gola koji su nam doneli preko potreban mir pred revanš u Novom Sadu .
Sećam se da je bilo pakleno vruće, jul mesec, a nije bilo mogućnosti da se igra pod reflektorima, te smo ovu bitnu utakmicu odigrali na oko 40 stepeni . Sve je počelo onako kako treba , dominirali smo i pokazali da smo za klasu bolja ekipa od njih. Pobedili smo 2-0 mada je moglo biti i ubedljivije .
Sledeći protivnik nam je bio ukrajinski Dnjepar, ozbiljna ekipa sa četiri reprezentativca od kojih neki i danas igraju za reprezentaciju Ukrajine. Dobra okolnost po nas je što se prva utakmica igrala kod nas u Novom Sadu, gde smo uspeli da nadmašimo sami sebe i da ih pobedimo 2-1. Na moju sreću postigao sam oba gola iz penala. Ta pobeda nam je dala neki mir pred revanš gde smo bili ubeđeni da ćemo proći bez obzira na jačinu protivnika i njihovu finansijsku moć, da ne govorimo o ugovorima igrača koji su igrali tamo. Na našu nesreću na toj utakmici smo posle dva kornera primili dva gola, nismo uspeli da postignemo pogodak iako smo u poslednjem minutu imali odličnu šansu. Na kraju se ispostavilo da su ta dva momenta pada koncentracije prelomili utakmicu i nažalost smo ispali iz kvalifikacija. Za nas je ovo bilo odlično iskustvo i veliki uspeh. Ja se mogu pohvaliti da sam kao kapiten predvodio ovu sjajnu ekipu kojoj je malo falilo da postigne još bolje rezultate.”
- Nekoliko godina kasnije ponovili ste uspeh i ponovo ste se plasirali u Kvalfikacije za Ligu Evrope osvojivši četvrto mesto u Superligi. Ispričajte nam nešto više o tome.
„Naš drugi izlazak u Evropu bilo je jedno sjajno iskustvo za mene i celu ekipu. Trener nam je bio Vladimir Gaćinović. Kao mlada ekipa sa velikim fondom igrača bili smo željni dokazivanja. Meni je to bila pretposlednja igračka sezona i pokušavao sam da pomognem mlađima nekim svojim iskustvom i na mnogim utakmicama sam u tome i uspeo, jer uvek sam davao sve od sebe, igrao ja tri, pet ili 95 minuta. To pokušavam da usadim i deci koja nam dolaze kao perspektivni igrači i potencijal za prvi tim. Ta je sezona bila fantastična za nas. Bili smo jako efikasni, imali smo najbolju sezonu do tada i svi smo bili zadovoljni, čak i oni koji su imali manju minutažu. Stvorena je odlična atmosfera u ekipi , u svlačionici sa trenerima i ljudima iz kluba i po mom viđenju to je bila najbolja sezona od kad sam u klubu. Takav sled događaja morao je doneti neki rezultat, a taj rezultat je opet bio plasman u Evropu . Bilo je neizvesno u završnici prvenstva ali smo se izborili i krenuli opet u evropsku avanturu.
Prvi na redu je bio severnoirski Kolerajn, ponovo nismo znali ko su i šta su i u prvu utakmicu koja se igrala u Novom Sadu smo ušli potcenjivajući protivnika sa mišlju da ćemo mi to lako da rešimo. Tu prvu utakmicu odigrali smo nerešeno 1-1, dok smo u revanšu pobedili 2-0 . Sam taj dolazak u Severnu Irsku gde nismo znali šta nas očekuje bilo je iskustvo za sebe.Loš teren a stadion izuzetno mali, međutim ta atmosfera kao na engleskim stadionima sa jakim hukom sa tribina, neverovatnim ljudima bila je prava fudbalska. Na toj utakmici smo pokazali kvalitet i zasluženo smo pobedili. U narednom kolu dobili smo ozbiljnog protivnika, Spartu iz Praga, u kojoj igra naš bivši igrač Srđan Plavšić. Imali smo prilike da skeniramo ekipu i uverili smo se da je to jedna kvalitetna ekipa. Prvu utakmicu ponovo smo igrali u Novom Sadu i ja mislim da je to bila najbolja utakmica u poslednjih pet godina na kojoj sam ja bio akter, iako nisam ušao u igru. Na toj utakmici smo tako moćno delovali, pobedili smo 2-0, a da je bilo i 5-0 ne bi bilo nezasluženo. Nisam mogao da verujem šta se dešava na terenu, da smo ih baš tako nadigrali. U revanšu smo uspeli da održimo rezultat i da uspešno prođemo u narednu fazu.
Ova pobeda je bila još veći uspeh nego prvi izlazak u Evropu i pitali smo se samo ko je sledeći i ko će pokušati da nas zaustavi. Izvukli smo danski Brondbi. Taj meč igrali smo u Beogradu, jer smo morali da menjamo domaći teren. Na toj utakmici smo izgubili jer je došao do izražaja individualni kvalitet njihovih pojedinaca. Tada smo mogli videti da će biti jako teško da ih prođemo. Kada smo došli u Dansku imali smo prilike da se uverimo kakve fantastične uslove taj klub ima. Sama ekipa je bila dominantna u odnosu na nas, mi smo pokušavali da im pariramo ali nismo uspeli da prođemo.
Mogu da kažem da sam ponosan na sebe jer sam tu utakmicu kao i onu prvu u Beogradu igrao sa rupturom mišića jer sam želeo da pomognem ekipi bez obzira na sve. Mislio sam da ćemo uspeti da se plasiramo dalje, jer je dosta naših igrača posle te utakmice otišlo u inostranstvo, što je dokaz kvaliteta kakvu smo ekipu imali.”
- Koji su vam najzanimljiviji događaji u karijeri ostali u sećanju i zbog čega?
„Jedan događaj koji mi je kao klincu i mladom igraču ostao u sećanju jeste kad sam kao pionir dobio poziv kadetske reprezentacije Jugoslavije. Tamo su bili momci koji su bili godinu-dve stariji od mene, a ja sam iz trećeligaškog kluba dobio poziv u reprezentaciju. To je za mene bilo šokantno i nestvarno, mada sam bio svestan svog kvaliteta i talenta, ali biti u tako jednom društvu, gde su bili igrači iz Zvezde, Partizana, Vojvodine i ostalih velikih klubova bila je velika čast. Tada je selektor bio jedan od najboljih napadača koje je ova država imala, nažalost pokojni, Slobodan Santrač. Dugo nisam mogao da shvatim šta se dešava, pogotovo gledano iz današnje perspektive da klub iz treće lige da reprezentativca, to je zaista bilo nerealno. Tu sam shvatio koliko ozbiljno kreće priča sa mojom karijerom. Bio sam standardni član reprezentacije četiri godine.
Druga stvar koja mi je ostala u sećanju jeste kada sam bio priključen prvom timu Radničkog iz Sombora sa 15 i po godina. I sled okolnosti je bio takav da sam debitovao već sa 16 godina. Usledio je odlazak u Mladost iz Apatina koja je tada bila drugoligaš. Tu sam doživeo još jedan nestvaran momenat jer sam sa 18 godina postao kapiten seniorske ekipe tadašnjeg drugoligaša. Bio sam standardni omladinski reprezentativac i ta traka je došla kao plod velikog rada i truda. Posle toga su usledili razočaravajući momenti za mene kojih se takođe sećam a to je kad nisam uspeo da odem u inostrani klub zbog nekih okolnosti koje nisam mogao da promenim. Tu je usledila neka stagnacija u mojoj karijeri iako sam igrao superligu sa Apatinoim dva puta , međutim nisam iskoristio sav potencijal koji sam imao pa sasm odlučio da promenim sredinu, jer mi je to bilo poslednje što sam mogao da uradim da oživim karijeru. Tu je došlo do mog dolaska u Suboticu 2007. godine.
Što se tiče mog igranja u Spartaku osim evropskih utakmica želeo bih da istaknem da smo dva puta zaredom kod kuće pobeđivali Crvenu zvezdu. To je bilo 2011. godine pod vođstvom Zorana Njeguša, kad smo pobedili rezultatom 2-0, dok smo odmah naredne sezone sa šefom struke Petrom Kurčubićem slavili 3-0. Te dve utakmice su mi najlepše pobede , jer pobediti takvu ekipu sa takvim pojedincima i to dve godine zaredom bila je velika stvar, iako sam imao 350 utakmica u Spartaku ove dve izdvajam.”
6.Kako je to biti na drugoj strani terena u ulozi sportskog radnika (direktora omladinske škole i šefa skauting službe)?
U maju će biti dve godine kako sam završio karijeru i idalje ne mogu baš da se pomirim sa tim da je to to, ali normalno vreme je došlo da se to sve prekine. Znao sam da me čeka posao u klubu , a taj posao je bio skauting za omladinsku školu i prvi tim. Zbog nekih okolnosti u klubu preuzeo sam i omladinsku školu. To je nešto sasvim drugo od profesionalnog igranja fudbala, ima mnogo više obaveza kao i odgovornosti. Takođe je potrebno i uložiti mnogo vremena. Ostao sam svaki dan aktivan i i dalje volim da igram sa mojim nekadašnjim saigračima i potpuno razumem starije koji su mi govorili da je najlakše igrati i da igram što duže mogu. Ovo je jedan odogovoran posao jer ja uz moje saradnike vodim računa o celoj omladinskoj školi i mislim da nam za sada dobro ide, ali i da će ići još bolje. Dosta je složen posao, ali se ja nikada nisam plašio odgovornosti, ni na terenu a ni sada van njega, i mislim da se snalazim dobro i da je pravi pokazatelj toga ugovor koji sam potpisao na još četiri godine. Još ću se više potruditi oko razvoja omladinske škole pa i samog kluba, to je kako moj, tako i interes svih ljudi iz kluba. Moje mišljenje je da uvek treba staviti interese kluba ispred ličnih interesa , tako sam razmisljao kao igrač a i sada stojim iza toga. Ja sam ostao uz ekipu kao drugi pomoćnik i trener individualnog rada sa prvotimcima. Mislim da mogu da unapredim njihovu igru što individualno, što ekipno i da mogu imati koristi od mene.”